UZEIR HADŽIBEG: HALAL TI LAŽ

Birvaktile su mladi, a bome i roditelji, rodbina i prijatelji mamili i varali cure i momke na razne načine ne bi li se jadan oženio, jal udala na vrijeme, a i u onaj vakat je bilo teže oženit se ako nejmaš ništa ko što je i sad i ko što će vazda bit, bezbeli.

Sevdah, ašik i uzdisanje na jenu stranu, a život na drugu. Što bi rekli u nas, ne živi se od ljubavi, biva kad život stisne i ona se jana stisne i ko da se neđi sakrije, stid je neimaštine, šta li.

I dok se danas cure mame autima, kućama, papirima i životom u zemljama đi teče med i mlijeko, birvaktile su se mamile kašikama, ćilimima i kojekakvim drangulijama i šarenim lažama. Kako je ko umio i znao, bezbeli. Dovest curu u Sarajevo je bilo zabremedet ko sad je odvest ne znam ti đe. Kaka Njemačka i Amerika spram udat se i doć u Sarajvo birvaktile. More bit je i sad tako, al dabogda!? Nejse.

Pričalo se kako je jedan hercegovac imo sina za ženidbu, i bio polijen pa odlučio da ga oženi iz Crne gore, jer su tamo ljudi lijeni zato što su im žene vrijedne.

Falio se crnogorcima samo da bi oženio sina pa reko nesuđenoj snahi ovako:

-“Ako budeš tako stidna kad dođeš u nas bacit ću te sa drugog sprata.” Kad je, jadna došla u naku kamenjaru bez vrata i prozora, haman se sa travom poravnala, bilo je kasno, nejma joj više povratka, rekli babo i mama kad je pošla, a braća zaprijetila prstom, biva išaretom kad se ono okrenula da još jednom pogleda kuću.

Da ti i ne govorim kad bi mlada dođi u kuću svu pokrivenu ćilimima i serdžadama, zastrtu jambolijama, nemaš đi stat a da nije prostrto, a mlada konta, blago ti je meni što sam u bogatu kuću došla. Sabahile se sve počne dizati i vraćati komšijama čije je šta. Meščini da je sve to do današnjeg dana isto ostalo pa kad neka poleti u stranjske zemlje namamljena kolima, parama i lijepim haljinkama, a ha dojde tamo počne joj se ukazivat u šta je došla i šta joj je deverat.

U mene Fata i dan danile spominje kako sam ja govorio njoj: ” Haj bonićko, ima u nas kašika” Biva, ne klata se sa jednom kašikom ko kod drugih, a kod nas samo dedo Atif imo svoju kašiku, nisi smio gledat u nju kamo li je stavit usta. Zato je meni i dan danas najslađe rukama jesti, a Fata mi svako malo na nos nabije:

“Nisi ti mene prevario, neg sam te ja pustila da me prevariš, jedva dočekala da me zovneš pa makar i na kašike. Halal ti laž bila, ko kad nisi nikad umio slagat, a udala bih se ja za tebe bolan ne bio, da nisi imo ni te jedne.”

Uzeir Hadžibeg