UZEIR HADŽIBEG: ZAŠTO DJECA PLAČU?

Jednom upitasmo nanu Subhiju zašto djeca plaču kad se rode, a ona će ti nama ovako:
– Isto što i vi kad morate izić’ iz naninog krila, a ne izlazi vam se, fino vam toplo izjesti, popiti, svašta čut’ pa vas ja moram prevariti, biva poslat’ po šarenu lažu da bi mogla šta uraditi.

Tako i bebe u majčinom stomaku. Onda dojde melek i veli him, haj'te izlazite, šta ste zalegli, valja vam se roditi. Neke bebe namah poslušaju, a takve, poslušne, ostanu do kraja života, a neke ni mukajet, biva, pričaj ti, nismo mahniti da se rađamo i na dunjaluku se patimo i muku mučimo kad nam je ovdje ‘vako fino.

Onda him melek rekne da je vakat se više roditi, „haj'te dajem vam riječ da se nećete plaho napatit’ i da ćete lijepo proživit’ svoje živote“. Tad se rode oni koji mu povjeruju i takvi ostanu vjerovati svima do kraja života.

Ostanu samo oni koji nisu lahkovjerni i oni ti zatraže napismeno od meleka da će im životi proći u sreći i rahatluku i melek him dadne, tutne him u rukicu ceduljicu i veli haj'te sad na dunjaluk, i oni se rode. Kako se rode tako skontaju da im neima one ceduljice, ispala him ili je nisu ni dobili, ko će ga znati, pa vrisnu iz sveg glasa.

– Ih, nano, po tebi djeca zaplaču kad skontaju da su ih meleki prevarili?

– Jok oni, djeco, ne varaju oni nas nego nam pomažu da se lakše rodimo i služimo Allahu klanjajući pet vakata namaza, dajemo zekjat… Ko bi se, boni ne bili, rađ'o na ovom ‘vakvom poganom dunjaluku svojom voljom!?

Iz Hadžibegovo treće